Postoji trenutak koji ne možeš fotografisati. Ne možeš ni snimiti. On se ne dešava na bini, već u tebi. Dešava se u sekundi kada glas

Zavesa pada tiho. Ne na sceni, već u danu. U trenutku kada godina prestaje da postoji, ne čuje se ništa osim mekog disanja prostora. Na

Ne znaš tačno kada se dogodi – da li u prvom stihu, ili u pogledu preko ramena ka publici, ali u jednom trenutku shvatiš: više

Sat na zidu pokazuje 23:47. U sobi je polumrak. Nema muzike. Nema odbrojavanja. Samo zvuk sopstvenog daha, lagan, dubok, ali i pomalo nesiguran – kao

Negde između prve note i pogleda prepunog svetala, dogodi se ono što je teško opisati. Sala više nije samo prostor, već osećanje. Ljudi nisu samo

Zamišljeno gledaš kroz prozor dok noć u tišini sklapa kapke. Svetla sa ulice se lome na staklu, a unutra, u toplom, ništa se ne pomera

Prva svetla na bini pale se stidljivo, kao da ni sama ne veruju da će za nekoliko trenutaka sve postati veće od stvarnosti. Gužva u

Sve počinje tiho. Ne urlanjem mase, ne odbrojavanjem. Počinje u srcu koje iznutra zna da se nešto menja. Dok svet oko tebe pravi planove, traži

U sali se svetla prigušuju, a ljudi prestaju da pričaju ne zbog pravila, već zbog očekivanja. Tišina pre prvog akorda Brenine pesme ima svoju težinu.