Negde između poslednjeg gutljaja šampanjca i prvog koraka u novu godinu, dogodi se nešto neizgovoreno. Trenutak koji ne zvuči kao slavlje, već kao tiho pitanje:

Prvi reflektor se upali baš kad se poslednji minuti stare godine počnu gasiti. Gužva na ulazu je sve tiša, svetla sve jača, a u sali

Stajao je kraj prozora, sneno zagledan u svetla grada. Negde u daljini, vatromet je prvi najavio dolazak onog što svi čekaju, a niko do kraja

Posle vatrometa i count-down-a, kad se reflektori ugase i poslednje konfete prekriju kaldrmu, ostaje drhtava tišina – ona tiha simfonija koja nam šapuće: „Sada je

I dok se poslednji talasi vatrometa rasplinu nad horizontom, grad tone u tišinu – onu tišinu koja nije praznina, već mekani pokrivač na kojem drhti

Kada se poslednji takt count-down-a izbroji i nebo se pretvori u platno ispunjeno vatrometom, Lepa Brena stupa na binu sa energijom koja spaja. Njena prva

Nakon što poslednja sekunda „tri, dva, jedan…“ okupi stotine hiljada uzdaha na trgovima i nebo zatreperi vatrometom, uslediće ona kratka tišina – nežna pauza između

Kad se sat na trgu spusti na nulu i nebo se rasprši vatrometom, na površini preplavljenoj svetlom i bukom često propustimo jedan neponovljiv dar: trenutak

Kad sat na trgovima prestane da odbrojava, a vatromet na trenutak stegne dah, otvara se nevidljivi prostor između dve godine – trenutak u kome staro