Stajao je kraj prozora, sneno zagledan u svetla grada. Negde u daljini, vatromet je prvi najavio dolazak onog što svi čekaju, a niko do kraja ne razume. Nova godina. Kao da se samo tada setimo da nešto treba da se preispita, kao da se tada jedino sećamo da vreme teče kroz nas, a ne samo pored nas.
U toj tišini, dok drugi broje unazad, on je brojao unapred. Ne dane koji dolaze, već osećaje koje želi da ponese sa sobom. I ono što želi da ostavi. Na prozorskom staklu odraz starog sebe, a u daljini odsjaj nečeg novog. Ne savršenog, ne jasnog – ali iskrenog.
Tišina kao početak
Postoji nešto gotovo sveto u načinu na koji noć dočeka novu godinu. Dok svet spolja slavi, unutra se stvara prostor za tišinu – ne onu tešku, bolnu, već onu koja čisti, koja ti šapatom kaže: “Stani. Pogledaj gde si. Diši.”
Ta tišina ne traži odgovore. Ona poziva da čujemo pitanja koja smo mesecima ignorisali. Da li si živeo u skladu sa sobom? Jesi li bio nežan prema svojim greškama? Jesi li oprostio sebi ono što nikome nisi rekao? To su pitanja koja Nova godina zna da postavi, bez reči.
Mali rituali srca
Dok drugi prave spiskove i ciljeve, postoji jedan drugačiji način da se uđe u novu godinu. Umesto da planiramo kako da “budemo bolji”, možemo da zastanemo i pitamo se – kako da budemo iskreniji. Prema sebi, prema drugima, prema svetu.
Možda je to šoljica čaja u ruci dok svi piju šampanjac. Možda je to poruka koju si odlučio da ne pošalješ, i rečenica koju si prvi put izgovorio sebi pred ogledalom. Mali trenuci, gotovo nevidljivi spolja, a tektonski iznutra.
Rast koji se ne vidi
Lični rast nije uvek bučan. Često ga niko ne primeti. Nema aplauza. Nema svedoka. Ali u dubini – znaš. Znaš da si ove godine prvi put rekao “ne” kada je bilo važno. Da si otišao kada si znao da treba. Da si ostao kada je bilo lakše pobeći.
To su ti nečujni trenuci, kao pahulje koje padaju noću. Ne vidi ih niko, ali ujutru – ceo svet je beo.
Početak koji ne čeka kalendar
Ne moraš čekati ponoć da bi započeo novu godinu u sebi. Svaki dan može biti nova godina. Svako jutro novi januar. Ali ako ti je potreban trenutak da sve stane, da se svet zaustavi, da čuješ sebe – onda neka to bude sada.
Pogledaj u nebo, zatvori oči, i u tišini dočeka, postavi sebi pitanje: “Šta želim da ostane iza mene, a šta želim da nosim napred?” I bez žurbe, bez pritiska, ponesi sa sobom ono što ti donosi mir.